Šta je komunikacija?

Posted on November 27, 2008. Filed under: Kolokvijum | Tags: komunikacija |

Komunikacija je proces slanja i primanja poruka,verbalnih ili neverbalnih,između ljudi.
Komunikacija predstavlja prenošenje ili razmenu informacija,ideja ili osećanja.
Komunikacija je proces razmene informacija preko dogovorenog sistema znakova.

Ovo su neke definicije,a šta je komunikacija zapravo,koja su njena sredstva,koje se kategorije izdvajaju od mnogih filozofskih i socijološhkih kategorija,na kojima je komunikacija artikulisala svoj predmet pročitajte u mom prilozenom radu.

Termin komunikacija potiče od latinskog glagola communicare koji znači učiniti zajedničkim,odnosno,saopštiti.Imenica communicatio koja je izvedena iz pomenutog glagola označava zajednicu,saobraćanje i opšhtenje.Osnovna etimološka određenja ovih pojmova upućuju na činjenicu da delatnost opštenja koja predstavlja sam temelj komunikacije,nije ništa drugo do uspostavljanje zajednice,odnosno,društvenosti.

Prema S.Prajsu,komunikacija je u najkraćem,individualna proizvodnja nekog simboličkog sadrzaja u skladu sa nekim kodom,koji anticipira prijem tog sadrzaja kod drugih subjekata,u skladu sa istim kodom.Teza da se neki simbol moze recipirati u okviru jednog kulturnog miljea,potvrđuje se činjenicom da je neki jezik kao simboličku tvorevinu par ehcellence,moguće razumeti samo ukoliko poznajemo istovremeno i njegovu leksiku i njegovu gramatiku,pri chemu su reči simboli,a kod je sistem koji ih organizuje.U koliko se komunikologija razume kao proucavanje interakcije koje se odvijaju u društvu,onda njen predmet moraju biti elementi,osobine i sam proces komunikacije.

Majers i Majers,smatraju da komunikaciju karakteriše sledećih 6 odlika:

Komunikacija je sveobuhvatna i predstavlja centralni fenomen kulture
Ona je neprekidna,nikada ne prestaje i ne moze joj se odrediti ni početak ni kraj
Zasnovana je na razmeni značaja
Sadrzi predvidljive,očekivane ili konvencionalne elemente
Javlja se u više nivoa(između 2 individue,između individue i grupe ili između dve ili vise grupa)
Odvija se među jednakim i među nejednakima(u pogledu pola,obrazovanja,soc. statusa)

Komunikaciju je moguće definisati i preko sredstava koja koristi.Sredstva komunikacije su:

Forma: Forma komunikacije predstvlja način na koji se nešto saopštava(govor,pisanje,crtanje ili serija neverbalnih znakova)
Medijum:Medijumi su sredstva komunikacije koja kombinuju različtite forme,kao shto je npr. knjiga,budući da moze sadrzavati reči,grafikone i crteze.
Mediji:Mediji su tehnološka sredstva masovne komunikacije(TV,radio,novine,film,internet)Mediji koriste sve forme komunikacije stvarajući neku vrstu mosta između komunikatora i recipijenta.

Iako su po svojo prirodi sredstva komunjkacije intencionalna,a to znaći da su kreirana i strukturisana kako bi prenela neku poruku,treba reći da poruke i njihova znaćenja mogu biti u opticaju i u onim slučajevima kada su sredstva komunikacije korišćena nenamerno.

Za neke autore komunikacija je zapravo proces prenosa mišljenja,uputstava,želja,ideja,osećanja od jednog subjekta ka drugom.Jedna od konstitutivnih elemenata svakog komunikativnog procesa,jeste šum ili smetnja koja može poremetiti koherenciju poruke.

Komunikacija je proces permanentne razmene informacija.Shodno Lasvelovoj definiciji masovne komunikacije koja se može artikulisati u pet pitanja,ko kaže šta,putem kog kanala,kome i s kojim efektom,komunikacija sadrži pet aspekata:pošiljaoca,poruku,medijum,primaoca i cilj.Ne treba,međutim,zaboraviti da se svaka komunikacija odvija u nekom kontekstu,koji može biti fizički ili društveni.

Smisao komunikacije je sadržan u razmeni poruka,čije su funkcije upozrenje,savet,informacije,izražavanje mišljinja i uživanje.Poruke koje se razmenju u procesu komunikacija su retko neutralne.Neke poruke su jasne i očigledne,dok su druge skrivene i nejasne.Drugim rečima,u nekom komunikativnom procesu mogu se namerno skrivati određene poruke,kao što se mogu pojaviti neke poruke koje komunikator nije imao nameru da saopšti.Otuda se može reći da komunikacija po pravilu uključuje razmenu više od jedne poruke istovremeno.Budući da je i sama poruka koje ulazi u komunikaciju kompleksna,njeno značenje u direktnoj je zavisnosti od koda,konteksta i načina na koji je saopštena.

Komunikacija predstavlja proces emitovanja i primanja znakova koji imaju određeno značenje.Nešto može postati znak,samo ukoliko ima značenje i za pošiljaoca i za primaoca.

Međutim:

Činjenica da je nešto znak ne ukazuje nužno na njegovo značenje.Otuda se mora poznavati veza između znaka i njegovog značenja.
Isti znak može imati različita značenja na različitim mestima ili različitim trenucima
Jedan znak moze imati više različitih značenja
Isti znak moze značiti različite stvari različitim ljudima

Komunikacija predstavlja proces razmenje koja može varirati od razmene žena na šta je uputio Klod Levi Stros,dobara, promene službe, razmene informacija ili običnog razgovora.Tako viđena komunikacija predstavlja osnovni proces ne samo socijalizacije već i formiranja pojedinaca.Budući da u procesu opštenja,učesnici komunikacije dolaze i do važnih saznanja o sebi,može se reći da je komunikacija veoma složen psiho-socijalni fenomen.Prema nekim autorima,komunikacija ima tri suštinske odlike:

Komunikacija je proces ostvarivanja veza medju ljudima.Te veze mogu biti između dve osobe,između dve ili više grupa i između pojedinca i grupe.
Komunikacija je aktivnist.Čak i kada ‚‚pasivno‚‚ čita neku knjigu,sluša neku osobu,razgleda sliku ili prati TV seriju ljudsko biće je aktivno angažovana u procesu razumevanja i ošmišljavanja date poruke.
Komunkacija se uči:Iako ljudcko biće ne uči da komunicira,ono uči kako da komuncira u cilju zadovoljenja svojih potreba.Najranije iskustvo bebe,predstavljaju drugi koji joj se obraćaju glasovima ili gestovima.

U društvenim naukama,pod pojmom komunikacija se podrazumeva sveukupnost različitih oblika veza i dodira izmedju pripadnika društva.Tako psihosocijalna komunikacija razmatra prenošenje psihičkih sadržaja sa jedne osobe ili grupe na drugu,materijalna komunikacija prepostavlja prenošenje ili razmenu dobara između pojedinaca ili grupa određenog društva,dok se masovna komunikacija bavi strukturom primanja i emitovanja poruka u sredstvima javnog informisanja,ili šire,u mas medijama.

U međudelatnosti subjekta i objekta komuniciranja zbiva se složen proces saodnošenja čiji su spoljašni znaci pisani ili izgovarani simboli,smišljene ili nesvesne radnje itd.,što sve treba da omogući bilo aktivno razumevanje osoba koje se nalaze u procesu komuniciranja,bilo dekodiranja poruka ili interpretaciju namera od strane recipijenta.Osnovni preduslov društvene komunikacije je objektivnost važenja materijalnih znakova saopštenja,odnosno,njihovo interpersonalno značenje.Drugim rečima,komunikacija je moguća samo ukoliko pošiljalac poruke i recipijent poruke shvataju određeni znak na pricipijelno jedinstven način.Pa ipak,unutar načelne jednoznačnosti mogući su razlićiti otkloni,može se reći da ti otkloni karakterišu temeljnu ambivalenciju strukture društvene komunikacije po kojoj je ona istovremeno postupak otkrivanja nekog značenja i postupak nenamernog ili namernog prikrivanja stvarnog smisla neke poruke,kao što je slučaj u propagandi,na primer.

U pogledu sociološkog objašnjenja društvenog karaktera komunikacije javljaju se dva osnovna polemička gledišta.Pristalice shvatanja da postoji samo individualna svest-a da je društvena svest samo uzajamni uticaj individualnih svesti -smatraju da je komunikacija moguća zato što dugim posmatranjem znakova koje drugi subjekt saopštava,svest počinje shvatati njihovo značenje jer je slična svesti koja ih šalje.Pristalice shvatanja koje naglašavaju zasebno postojanje društvene svesti smatraju,naprotiv da mora postojati nešto zajedničko dvema svestima,bilo ono urođeno ili stečeno,što čini osnovu njihovog razumevanja.

Iako i životinje komuniciraju(praktično se može reći da su sva istraživanja ponašanja životinja u osnovi komunikoliška,budući da se bave otkrivanjem specifičnih kodova i znakovnog sistema karakterističnih za određenu vrstu),ljudska komunikacija ima specifičan ,simboličan karakter,potvruđujući čoveka kao animal symbolicum.Simbolička prezentacija je,bez obzira da li se radi o jeziku,mitu ili saznanju,prema Kasirerovom mišljenu,osnovna funkcija svesti jer se svo ljudsko mišljenje,kako najelementarnije tako i najapstraktnije,odvija u simbolima,a veza između znaka i označenog nije slučajna već praiskonski zakonita.Na tragu njegovih istraživanja,Suzana Langer razvija teoriju duha koja se zasniva na kategoriji ,,simboličke transformacije‚‚prema kojoj ljudska realnost nastaje simboličkom artikulacijom onoga što je neposredno dato.Da je komunikacija vrlo složen psiho-socijalni fenomen,potvrđuje činjenica da je,apartno od simboličke prakse ljudske svesti koja se artikuliše kako u procesu šifrovanja tako i u procesu dešifrovanja poruke,na tok,strukturu i sadržaj ljudskog opštenja utiču i brojno emocijalni ,situacioni,pragmatički,tehničko-tehnološki i drugi činioci koji usložnjavaju,a ne retko i ometaju komunikativni proces.

Mnoštvo ražličitih definicija komunikacije ukazuje,medjutim,ne samo na složenost samog procesa opštenja,već i na neke osobenosti savremenih teorija komunikacije.Jedna od njih se odnosi prevashodno na činjenicu da je i sama reč ,,komunikacija‚‚višeznačna i da ima različite upotrebe u svakodnevnom govoru.Tako se značenja ovih termina,dakle i glagola komunicirati i imenice komunicija,protežu od saopštavanja ,javljanja,obaveštenja,prenošenja znanja,sporazumevanja,razmene misli,ideja,osećanja,saučestvovanja u nečemu,preko prenošenja poruka,informacija,pa sve do razgovora,razumevanja,duhovnog druženja,opštenja,pa čak i slaganja(sa drugim).

Veliki broj definicija komunikacije,ukazuje ne samo na složnost i sveobuhvatnost fenomena o kome je reč,već isto i na mnoštvo subdisciplina i specijalističkih teorija koje za predmet istraživanja imaju komunikaciju.Bez obzira na zanemarljive razlike među njima,moguće ih je svrstati u tri grupe ,u odnosu na razlićite perspektive iz kojih se fenomen komunikacije sagledava,ili konceptualne sheme koje naglašavaju jedan od njenih aspekata.U prvu grupu spadaju one koje bave opsegom komunikativnog procesa,kakve su na primer teorije koje pokušavaju da odrede strukturu samo masovnog,samo interpersonalnog komuniciranja ili komuniciranja uoršte.U drugu grupu spadaju one koje oslanjajući se na Aristotelovu retoričku teoriju,naglašavaju koncept namere da se izazove odredjeni efekat .Treću grupu sačinjavaju definicije koje fenomen komunikacije vrednuju preko jedne od kategorija koja proces opštenja čini mogučnom.Definicije ovog tipa osim distinktivne komponente sadrže i karakter normativnog iskaza.

Kriterijum za razvrstavanje definicija komunikacije,ponudio je Dens.Radi se o 15 klučnih pojmova koji se mogu razumeti koa neka vrsta težišta na kojem su utemeljenje različite definicije komunikacije,ali iato tako i kao različiti elementi koji su inkorporirani u procesu komuniciranja,odnosno,kao aspekti koji omogućavaju različite konceptualne pristupe komunikaciji.Te kategorije su:simboli,razumevanje,interakcija,smanjenje neizvesnosti,proces,prenošenje,vezivanje,zajedništvo,mediji,replikacija pamćenja,deskriminativno reagovanje,pobuda,namera,moć,vreme.

Jedna od najproblematičnijih odrednica komunikacije odnosi se na kategoriju namere,budući da se ona može shvatiti dvojako,kao svesna namera da se komunicira i kao svesna namera da se postigne unapred smišljeni cilj.U savremenim komunikološkim teorijama,namera se intepretira kao stav koji nužno implicira planiranje,pa se i komunikacija razume kao proces planiranog,smišljenog ponašanja koje ima za cilj postizanje nekog efekta.U tom kontekstu namera se indentifikuje sa uticajem na ponašanje primaoca poruke,odnosno ,na kontrolu primaočevog ponašanja,mišljenja ili donošenja odluka.

Za razliku od ovako klasifikovanih teorija komunikacije,moguće ih je razvrstati u četiri kategorije:

U prvu grupu spadaju sve one koje pojam zajedništva,u prethodno navedenom smislu ,kao ,,podeliti sa drugima,,U drugu grupu spadaju sve one teorije koje učiniti zajedničkim,objaviti ili obelodaniti,smatraju centralnom kategorijom komunikacije.
U drugu grupu spadaju sve one teorije koje naglašavaju koncept namere,odnosno nagovaranja ili ubeđivanja.
U treću grupu spadaju sve one koje komunikaciju razumeju kao proces prenošenja informacija ,kakva je na primer klasična Šenon-Viverova matematička teorija,po kojoj komunikacija uključuje sve procese putem kojih jedan um utiče na drugi.
U četvrtu grupu spadaju sistemske teorije koje komunikaciju posmatraju kao interakciju,koa složenu društvenu pojavu,odnosno,kao neku vrstu specifičnog modela preko kojeg je moguće razumeti strukturu i način funkcionisanja određenog društvenog sistema u celini.

Literatura:

www.wikipedia.org

Komunikacija i Javnost,Zorica Tomić

Komunikologija Zorica Tomić